Убиство Стефана Милановића

Пред вама се налази продукт прљаве маште, суманутог окружења и чисте, неокаљане досаде. „Убиство Стефана Милановића“ настало је тамо негде у другој години мог бивствовања у гимназији, на часовима математике и физике, у паузама цртања „Рића и Сића“. Уз мало среће и много случајности, овај недовршени бисер ће кроз један век у књижевним кулораима носити титулу типичног примера новоталасне књижевности са почетка новог миленијума. Напумпан интерним фазонима, дегутантошћу, опскурним референцама и стварним ликовима, овај дијамант светске културне баштине не оставља ама баш никога без даха, али представља поглед у друштвену структуру и начин размишљања времена у коме је настао. Оригинални манускрипт дигитализован је ради вашег задовољства и услед моје алкохолисаности, и носи одређен број преправки, како стилистичко-граматичких, тако и садржајних.

Без даљих одлагања, са поносом вам представљам еротски нео-ноар роман ненаграђиваног аутора, Војтека Ли Норијеге,



Убиство Стефана Милановића


Била је позна доњобабушничка јесен. Стефан Милановић је, као и сваког јутра, пошао да нахрани свиње. Давајући гудама помије, осетио је нечији поглед на себи. Знао је да његова жена, Невена, још увек спава.
„Ко је то тамо?“ – узвикну Стефан.
Само тренутак пошто је то изговорио, хладан курац обмота му се око врата. Панично, Стефан је покушавао да ухвати дах, али убица је полако стезао курчевиту омчу.
„Ахргхуђзксзззззџџ1487203“ – вриштао је свињар у муци.

Невена се нагло трже из сна. Око ње је све било мокро.
„Бедак“, помисли Невена, „опет сам се упишала“.
Кренула је, онако гола, у пуном сјају својих облина ка месту одакле се чуо ужасан крик. Имала је шта да види. Сцена је била ужасна – Стефан је лежао у локви сперме, са отвореном фрактуром врата.
„Баааааааааа“ - крикне Невена и бризну у плач.
„Зашто? Био је тако стар!“ – арлаукала је сисата жена.

Стефан је био човек у четрдесетим годинама, бујне косе, великог срца, уских рамена, широког струка, големих колена и једнако гигантских гениталија. Његова жена Невена била је најлепша у кругу од двеста метара. Имала је косу до клиториса, а клиторис до пета. Са њеног торзоа висиле су груди спектакуларне величине. Њене брадавице биле су величине фелни Икарбус аутобуса. Очи су јој биле дубоке попут Дебелове памети, а у уста могла је да стрпа трокрилни орман. Невена је Стефану окотила сина Ику, који је из Доње Бабушнице отишао у Севојно, како би уписао најпрестижнији факултет у универзуму, ФОН. На студијама упознао је љубав свог живота и вереницу, Сању Ђурић. Венчање су заказали за следећи пун месец.

Глас о смрти Стефана Милановића одјекнуо је Доњом Бабушницом попут леша баченог у бунар. Убрзо је вест стигла и до престонице, великог и славног града, Кнића. Бабушничка полиција била је преполовљена услед трагичне смрти шерифа Марка Рајковића, коме је велика књига пала на главу, те је случај прослеђен Книћкој полицији. Због замршене природе злочина, шеф полиције, Мирослава Манојловић, поверила је случај свом најбољем агенту, Марку „Жутом“ Перићу.

Перић је био човек у пролећу живота, шездесетих година и дивовских подочњака. Носио је карирану кошуљу, и сако пребачен преко рамена, са закрпама на лактовима. Панталоне никада није обукао, већ је носио само футролу за његова позамашна јаја. Пошто је проучио извештај о убиству, позвао је своју секретарицу, гђицу Ђорћевић.
„Ћоко, требаће ми једна авионска карта до Бабушнице Доње, потом стотину Ромед куртона и дваес евра или два грама спида. Мојне онај Станкетов, од лимунтуса имам гасове.“
„Газумем, шефе“ – узврати млађана помоћница.
„Госпођице Ђорђевић“, сети се Марко, „припремићете ми и моторну тестеру.“
„Нема пгоблема, господине Перићу!“

Након тога, Перић је позвао и своју сестру Марину.
„Е, Перићка. Само да ти кажем, нећу моћи да дођем на твоју аудицију.“
Марина је била у Севојну, где се одржавала аудиција за трећег члана популарног музичког двојца, Рибе за Крес.
„Али, Маре, обећао си.“
„Јебига, бејбе, посао.“
„Још си заборавио и на мој рођендан!“ – тужно рече Марина.
„Извини, дешава се. Ај кад завршим ово, отићи ћемо до Хртковаца, да се мало зајебавамо и циркамо.“
„Ај важи, али пази шта си рекао!“
„`Оћу.“

Лет од Кнића до Доње Бабушнице потрајао је шест сати. Перић је то време прекратио гледањем пројекција „Тесне коже“ и „Жикине династије“ и играњем „Змиице“ на Нокији 3310. На бабушничком аеродрому дочекао га је бивши заменик и садашњи ВеДе шерифа, Никола Јабланов, омањи, јеврејолики младић.
„Добар дан, Марко! Права част је упознати вас“, усхићено рече Никола, „гледао сам емисију о вама на ТВ1000.“
„Де си, мали“, рече Перић и пошешуљи га по глави.
„Желите ли одмах да прегледате место злочина?“
„Не. Идем прво да појебем нешто и да одспавам, касно је.“
„А, у том случај вам препоручујем да одседнете у Арсиној крчми. Ево, мој помоћник Антон ће вас одвести.“
„Фала, мали“ – рече Перић и баци Николи новчић.
Перић и Антон уђоше у плавичасти Ћинквећенто са шаховницом на хауби. Антон није причао уопште, али је у неколико наврата Жутог понудио кокицама.

Арсина крчма била је неугледно троспратно здање са четири спрата. На улазу у крчму, Перића је сачекао крупан човек чије лице није подсећало на говно, али је Перић помислио како има потенцијала за то.
„Поздрав“, рече дивовска прилика, „Ја сам Пера Колачода и одвешћу вас до ваше собе.“
„Поздрав, Перо. Ко је власник ове крчме?“
„Арса.“
„Шта ми можеш рећи о њему?“
„Све што требате да знате о њему јесте да је ОН донео рокенрол у Бановићку.“
„Схватам.“ – одврати Перић и прибележи у блокче да мора да отпусти гђицу Ђорђевић по повратку у Кнић зато што је обична, превртљива лажљивица.

Перићева соба била налазила се на петом спрату и носила је број 666. Након што је бацио порториканца и прочитао пар пасуса из Библије коју је нашао у фијоци, Жути је сишао у главну халу и повикао :
„Де су курве?“
Одмах му је пришла девојка, онако солидних атрибута и запањујуће ситних очију.
„Ево ме, срце!“
„Како се зовеш?“
„Моника, али ти ме можеш зва...“
„Тишина. Где ти је тетка?“
„Молим?“
„Овај, колико за вече?“
„Хмм, за тебе...“, рече Моника одмеравајући га удубљењима са леве и десне стране носа, „десет лева.“
„Чекам те у својим одајама“ – узврати перјаница книћке полиције и повуче се.

Моника је ушла у собу 666. Мирис Перићевих набреклих јаја испуњавао је простор. Пријатељица ноћи изненађено подиже обрву – Маркови тестиси били су величине две хртковачке лубенице.
„Лижи их“ – рече Перић.
Полако, али радознало, Моника је пришла. Није било потребе да се сагиње. Моникин језик играо је по браздама и спретно је надраживао Перићеве поносе, пружајући му девето највеће задовољство које је искусио у протеклих месец дана. Његове длаке са гениталија најежиле су се од слатке екстазе. Видело се да Моника зна шта ради.
„Доста је било увертире“ – рече Перић и узме да навлачи оних стотину куртона. Моника је легла на бок. Усне њене вагине сијале су се на месечини од силних сокова задовољства. Жути је дивљачки гурнуо свој моћни уд и почео да цепа бабушничку курву, заривајући своје ђотлаве прсте у њене солидне тројке. Моника почела да вришти као кобила када је Перић узео да је крља у рч, пружајући јој мешавину бола и задовољства.
„Јаче, јаче!“ – урликала је Моника.
Марка је обливао зној, док су му телесне излучевине навирале у тукидита.
„Ћути, курво, свршавам!“ – Одговори јој бесно Перић.
„Дај да га стрпам у уста!“ – узвикну Моника.
Перић се тресао од узбуђења, а врело семе живота сливало се низ Моникине беле груди.
„Ово је био најбољи секс у мом животу!“ – свечано и одушевљено објави курва.
„А нисам те јебао ни два посто.“, узврати Перић. „Слободна си.“

Након што је Моника напустила собу, Жути запали цигарету и попуши је читаву из једног цима. После тога утону у сан. Сањао је бабе италијанке и жртвиног сина, Ику, како наскаче на курац оперског певача Филипа Младеновића.

Биолошки сат пробудио га је у шест сати по поноћи. Чим је устао из кревета, урадио је по један склек, згиб и трбушњак, а онда је следећа два сата радио кате и решавао судоку. Онако знојав од мозгалице, напрскао се Брутом, позвао рум срвис и наручио два свежа парадајза. Убрзо је Пера Колачода дошао са наруџбом и Перић је оба плода појео попут јабуке, нашта се јадни Пера исповраћао.

Када је обезбедио енергију потребну за суочавањем са новим даном, Марко је кренуо у акцију. Позвао је Антона, и рекао му да га одвезе до имања Милановића. Овај је убрзо стигао, још једном га понудио кокицама, и након што је Перић одбио, кренули су. На месту злочина затекао је Јабланова који је маструбирао над покојним Стефаном.
„Шта то радиш?“ – упита Перић.
Јабла се збуни, а онда му одговори : „Не прекидај, брате.“
Жути га је пустио да заврши, а онда су се бацили на истрагу.

„Треба проверити ову сперму. Њен ДНК.“ – рече Перић.
„Нема проблема“, узврати млади шериф, сркне мало и промуља по устима. „Стефанова је.“, објави Никола након пар тренутака.
„Очигледно је да је умро од дављења курцем, али шта његово семе ради овде и ко има довољно дугачак курац да га задави?“ – упита Перић.
„Па, највећи курац који сам ја пушио, односно, највећи курац у селу има Ћови Бала.“ – рече Јабланов.
„Требало би га проверити. Хеј, чије је оно говно?“ – збуњено узвикну Марко.
„Мислим да знам, само моменат“, рече Никола и учини исто што и са Стефановом спермом. „Па да, као што сам и мислио, Филипово је.“
Перић подиже обрве и упита : „А ко је Филип?“
„Филип Филиповић, локални сељанин. Увек нам засере место злочина.“ – одговори му малац.
„Можда је нешто видео. Испитаћемо га, али пре тога, хоћу да видим Стефанову удовицу.“ – закључи Перић.

Невена је седела на фотељи. Из њене влажне, свеже обријане вагине вирио је највећи краставац који Перић икада видео.
„Не могу да верујем да га нема“ – кроз плач изусти Невена.
„Извините на питању“, пристојно рече Марко, „али шта тај краставац ради у вашој вагини?“
„Ово комад поврћа једино је што ми је остало од мог Стефана, ако изузмемо ову кућу са једанаест купатила, седам стотина оваца и много, много пара.“
„Не бих нагло да оптужујем, али то што сте управо рекли делује као мотив.“ – рече Перић строго.
„Мотив? Али, ја сам свог Стефана волела, обожавала сам га! Чак сам и изградила минијатурни храм посвећен њему у штали!“ – узврати Невена жустро.
„Мораћете више да се потрудите како бисте ме разуверили“ – наставио је Перић истим тоном.
„Ви не знате једну ствар у вези нашег сина...“ – загонетно рече Невена.